Prikazi     Kolumne     Intervju     TimeLine     Odrednice     Linkovi     Projekti     Radovi
Home » Intervjui » Škart_Nema vremena za ravnodušnost
Intervjui		Škart
Škart Nema vremena za ravnodušnost Vladan Radovanović Sintezijska umetnost Neša Paripović Izlazak iz slike, ulazak u zvuk Aleksandar Kelić Nesavršena i nezavršena priča Zdravko Joksimović Lični bunar želja ili mera između vas i sveta Goranka Matić Administrativno-istorijska ličnost Dušan Otašević „Beleženje trivijalnih radnji” Branko Vučićević Ilija Dimić Raša Todosijević "Ma kaži baviš se slikarstvom" Era Milivojević Slika promena Marcel Duchamp ŽIVOT JE IGRA; ŽIVOT JE UMETNOST		Maja Stanković Nema vremena za ravnodušnost Grupa Škart je po mnogo čemu sasvim specifična pojava na našoj sceni. Jedna od tih osobenosti je što se u svom radu krećete u više registara koristeći iskustva iz različitih oblasti: grafički dizajn, performans, društveni angažman, arhitektura, poezija. Pritom razvili ste strategija po kojima je vaš rad uvek prepoznatljiv. Kako biste vi opisali/definisali vašu strategiju rada i trajanja na umetničkoj sceni? Šk1: Od početka smo zamislili rad u grupi kao saradnju, ne samo nas dvojice, nego šire grupe ljudi. Iz toga je proizašla naša radoznalost za kombinovanje raznih načina rada i raznih disciplina. Zahvaljujući toj radoznalosti, verovatno, možemo da zahvalimo i toliko trajanje. Šk2: Inače, u predgrupi nas je bilo više. Bila je tu i strip crtačica, i filozof, i dizajner, i arhitekta, i kompozitor. Svi su emigrirali jos 1991, osim kompozitora koji je ostao, ali prestao da se bavi muzikom. Posle napada emigranstke kuge preostala smo nas dvojica, neotišlih. Druga stvar po kojoj ste osobeni je vaš način rada koji je neka vrsta otvorenog sistema. Vas dvojica činite jezgro ali, u zavisnosti od projekta, uključujete i druge ljude različitih profila: umetnike, kompozitore, dizajnere, književnike, čak asocijacija kao što su samohrane majke. Ovaj model funkcionisanja je, moglo bi se reći, sasvim nov i neistražen na ovim prostorima. S druge strane, takav sistem povezivanja, umrežavanja, odgovara duhu vremena. Kako ste došli do ovog modela? Šk2: Najvažnije stvari donosiš iz kuće. Obojica smo iz vojvođanskih gradića, navikli na šaroliki suživot. Moj deda je čitav život svim komšijama besplatno popravljao prozore i vrata, baka je šila kilometre zavesa, Koja berberin je besplatno šišao, komšinica Ilonka je poklanjala rasade cveća i slatko od ruža. Svako je ulagao sebe u zajednicu. Probali smo isto da uradimo i u Beogradu. I kroz Škart, i kroz hor Horkeškart, i sada, kroz grupu Proba. Šk1: Za rad u kolektivu, a naučili smo to za ovih sedamnaest godina postojanja grupe, osnovni preduslovi su solidarnost i tolerancija. Ostalo dolazi samo po sebi: razmena iskustava, otvorenost prema nepoznatom, brisanje sebičnosti. To je dragocena škola.Volim da učim od drugih. Odatle dolazi da smo radili sa mnogima iz raznih oblasti umetnosti i života. Raznovrsnost je lepa. To je nešto čega ovde nedostaje. Na prvoj većoj kolektivnoj izložbi, na kojoj smo učestvovali sa mnogim srpskim umetnicima, doživeli smo, tada za nas nepoznatu, borbu za bolje parče zida, za bolje mesto u galeriji, za novinara, za intervju, za kustosa. Bilo nam je mučno gledati. Sačekali smo da se svi "postave" po galeriji i videli da za nas nema mesta. Odlučili smo da svoje radove, plakate, izlepimo po wc-u. I dobro je ispalo. Vaši radovi su često vrlo precizno kontekstualno mišljeni i angažovani. Kakva je, po vašem mišljenju, uloga socijalnog angažmana u umetnosti na početku 21. veka? Da li je u pitanju reakcija na okolnosti koje nas okružuju, verovanje u mogućnost promene, utopistički momenat ili aktivan odnos prema svakodnevici? Šk1: Sve četiri stavke su važne. Socijalni angažman je bitan, ne samo u umetnosti, nego u svim oblastima. Umetnici samo imaju tu slobodu da se time više bave jer od njihovog rada ne zavise životi, ali bi bilo idealno kada bi se što više ljudi time bavilo, umesto što se bave uspesima i neuspesima srpskih sportista, recimo. Možda bi nam život bio bolji. Uprkos svemu, verujem u mogućnost promene. Šk2: Ili, što je rekao Andre Žid: Nemam vremena za ravnodušnost. Znam, zvuči staromodno i glupo. Ustvari, voleo bih da imam vremena za ravnodušnost, baš bih voleo, ali ovo nije takvo vreme i ja nisam taj. U poslednjih nekoliko godina prisutan je trend afirmisanja izvangalerijskog prostora, odnosno izjednačavanje galerijskog i negalerijskog prostora, ne samo kod umetnika, već i od strane institucija. Čini se da ste vi veoma rano otkrili mogućnosti tog izvangalerijskog prostora. Kako je došlo do toga da je ulica, možda, jedno od glavnih prostora delovanja u vašem radu? Šk1: Mi smo studirali arhitekturu, odsek urbanizam i već samim time smo se bavili ulicom. Onda smo shvatili da za ulaske u galerije treba poznavati ljude, ući u onu borbu koju sam opisao malopre, a to nismo hteli. Videli smo da je ulica pravo, slobodno mesto za izlaganje i da na njoj ima mesta za sve. Pritom, hteli smo kontakt sa ljudima koje umetnost ne zanima. Jednom, prilikom akcije deljenja bonova za strah i bonova za sreću u njujorškom metrou, jedan čovek nam je rekao: "Mislim da umetnost treba da bude u muzejima, jer onda znam da je to umetnost". Pitali smo ga da li posećuje muzeje, a on je odgovorio: "Naravno da ne“. Dakle, zašto ljude iz metroa ne zanima to što je u muzejima? Ne čekamo da oni dođu nama u galeriju, nego idemo ka njima, na ulicu. Šk2: Baš to. Ako je, možda, umetnost težnja ka nepostojećem, onda i susret s njom treba da bude nepredvidiv. Nedavno sam u jednom gradu u šugavoj knjižari nabasao na ceduljicu: MAKE ART, NOT FRIENDS. Bezobrazno. Uzbudljivo. Grozno. Duhovito. Baš me udarilo. Izgleda da se o Škartu više informacija može naći na stranim nego domaćim sajtovima. Kako objašnjavate tu činjenicu? Šk1: Tako što se više ljudi iz inostranstva nego odavde zanimalo za to što radimo. Često se dešava da se nečiji rad prvo dopadne nekome u inostranstvu, pa tek posle taj odjek dođe i u Srbiju, što je šteta. Treba negovati domaću scenu. KO PRATI MODU, UVEK JE U ZAOSTATKU. Bar za jedan korak. Zato modu treba kreirati. Dosta vaših radova nalazi se u raznim kolekcijama po svetu. To potvrđuje da dosta radite i izlažete u inostranstvu, što je za naše zatvorene prilike veoma značajno. Na koji način ste uspeli da uspostavite ove kontakte u inostranstvu? Šk2: Darka Radosavljevići njena B92-radio emisija Skicen Blok pomogli su, ne samo nama, nego i čitavoj sceni ’90-ih da se predstavi i izađe iz pogubnog „kruga dvojke“. Takvih inicijativa više u Beogradu nema. Uprkos navodno slobodnim medijima, emisije iz kulture su se svele na tabloidne vesti, a jedini referentan program, II program Radio Beograda, zbog dugogodišnjih predrasuda slušalaca prema RTS-u, potpuno je marginalizovan. Ove dve stvari naizgled nemaju veze jedne sa drugom, ali upravo preko radio-promocija stekli smo prvi kružok zainteresovanih, prvu kartu za dalje. Znači, ne galerije, ne katalozi, ne saloni, nego radio emisija. Šk1: U to vreme, devedesetih, kada je bila sasvim izolovana, Srbija je bila egzotična i interesantna umetničkim krugovima. Samim tim što dolazimo iz Srbije, iz tog zabrana, i mi smo svetu bili intrigantni. Nažalost. Jedan deo izložbe ovogodišnjeg selektora na Oktobarskom salonu, Lorana Heđija, nosi naziv Urbana raskršća – Nju Jork, Pariz, Seul. Mislite li da se i danas može govoriti o umetničkim centrima kao u vreme pre i posle Drugog svetskog rata (u prošlom veku)? Da li taj koncept umetničkih centara i dalje postoji u savremenoj umetnosti ili je doživeo nekakve preformulacije ili je, možda prevaziđen? Šk1: Umetnički centri i dalje postoje, ali je njihov značaj i uticaj manji nego ranije. U velikim gradovima je verovatno i dalje najveća koncentracija novca namenjenog umetnosti, i sigurno najveći broj umetnika, ali se i to menja u korist manjih centara, dobrim delom zahvaljujući internetu koji je pored ostalog, doprineo demokratizaciji i decentralizaciji umetnosti. Šk2: Trenutno se dešava zanimljiva pojava zajedničkog zasićenja i zajedničke čežnje. London, Pariz i Berlin uzdišu za Amerikom i Azijom, Njujork uzdiše za Evropom i Azijom, a Tokio i Seul uzdišu za Evropom i Amerikom. Što bi, otprilike, rekao Duško Radović, najvažnije stvari se dešavaju drugima, ali oni to ne znaju; misle kao i mi – da se najvažnije stvari dešavaju drugima. Vi ste i ranije izlagali na Oktobarskom salonu, 2000. godine kada ste dobili i nagradu za rad Tvoje govno, tvoja odgovornost. Ovaj rad je, čini se, i danas i te kako aktuelan. Da li mislite da se, ipak, nešto promenilo u međuvremenu na našoj sceni? Šk1: Promenilo se. Umetnička ponuda je postala mnogo raznovrsnija i bogatija. Ne znam koliko se promenio sistem vrednosti i sistem rada. Šk2: Ovog leta video sam malu pankericu u majici na kojoj je ispisala upravo taj naš slogan i besno ga nosila po gradu. Dugo sam čekao da ulica prisvoji umetnost. Da ponovo postane mesto nove inspiracije, a ne mesto gubljenja glave. Ta majica mi je, uprkos stalnoj sumnji da to što radimo nema nikakvog smisla, ulila malo nade. Hvala ti, mala pankerice! S obzirom da je Oktobarski salon jedna od manifestacija sa najdužom tradicijom kod nas, i da je u poslednjih nekoliko godina dobila drugačiji okvir, internacionalni, šta za vas znači ova promena koncepta i sama činjenica da izlažete na Salonu? Šk1: Dobro je što je Oktobarski salon postao internacionalan. Dolazi do razmene iskustva.To je pozitivna promena, naravno. Šk2: Zavisi šta želiš da postigneš. Zahvaljujući radu na prošlogodišnjem Salonu Zoran Naskovski upravo izlaže u glavnom paviljonu Venecijanskog bijenala. Znači da Salon više nije beogradcentrična slepa ulica, nego polako postaje međunarodna raskrsnica. Kakva-takva. U našem slučaju važno nam je da sada i ovde predstavimo sve nove saradnice i saradnike i proizvod višegodišnjeg zajedničkog rada. Već me zovu neke od saradnica i pitaju smeju li da dovedu i komšinice! Recite nam nešto o svom radu na ovogodišnjem Salonu. Šk2: Pre sedam godina inicirali smo izradu Novih kuvarica. Vraćam se ponovo na važnost iskustva koje donosiš iz kuće. Moja baka (ista ona koja je šila kilometre zavesa) je u kuhinji, iznad šporeta, imala okačenu kuvaricu: našminkanu čobanicu sa pufnastim rukavima, mašnama u kosi i lakovanim cipelama. A, koliko znam, naše čobanice i čobani su uvek u nekim zarozanim prslucima i kaljačama. Baš zbog te idilične kuvarice počeo sam da sumnjam u istinitost porodične harmonije. A sumnja je glavni pokretač. Sada, godinama kasnije, odlučili smo da lažni, sladunjavi, bogobojažljivi kuhinjski jezik prevedemo u kritički komentar. Žene iz različitih obrazovno-socijalnih grupa - političke aktivistkinje, samohrane majke, otpuštene radnice, penzionisane učiteljice, izbeglice, antidomaćice, seoske vezilje – započele su rad na ličnim kuvaricama. Delić ove produkcije biće prikazan na Salonu. Dokumentarni video uradio je berlinski umetnik Sebastian Bodirsky. Istovremeno, van galerije, nenajavljeno, novonastala grupa Muških vezilja radiće svoje autobiografske kuvarice na ulicama Beograda, Novog Sada i Skoplja. Grupu čine pesnici iz bendova Grupa kao takva, Činč, The Toymaker i Proba. Evo, upravo sada idemo na zemunski kej da vezemo. (Intervju je objavljen u Politici, u Specijalnom dodatku povodom 48. Oktobarskog salona, 29. septembra 2007. godine) gore print pošalji