Home » Odrednice » Socijalistički estetizam
Socijalistički estetizam |
|
|
Socijalistički estetizam Visoki modernizam |
|
|
|
|
||||
|
Proces liberalizacije kulture, započet okretanjem Zapadu nakon raskida sa SSSR-om i revalorizacijom međuratne umetnosti, nije značio napuštanje partijskog intervenisanja u kulturi. Ostala je ideja po kojoj umetnik- stvaralac treba da deluje u sklopu društvenih potreba i nužnosti. Uvodi se pojam “kvaliteta” u umetnosti, ali se kriterijumi tog kvaliteta ne preciziraju. Napravljena je pojmovno vrednosna konfuzija koja će imati i svoje dalekosežne konsekvence u vrednovanju kulturnih dostignuća. Izvan stručne terminologije i naučne ili kritičarske metode, uvodi se još jedna uloga ne toliko same partije, koliko njene srednje ili niže nomenklature po ideološkim komisijama. To je prosuđivanje o vrednosti i talentu umetnosti i umetnika. Prosuđivanje je utemeljeno u kriterijumima interesa tekuće politike, a ne istoričarsko-umetničke ili kritičarske profesije. Pored pozivanja na štetnost “uticaja” sa Zapada, ovo je drugi temeljni negativni recidiv koji će srpska kulturna scena zadržati, u nešto izmenjenom liku prosuditelja, kako tokom šezdesetih godina, tako i kasnije. Tokom šezdesetih godina, balansiranje na terazijama Istok-Zapad, ili između liberalne i “tvrde” struje partijskog nadzora kulture, nastaviće se i arbitražom Josipa Broza. U kulturnim dešavanjima i umetničkoj produkciji, kao i odnosu prema njima, ogledala se istinska ili pak maskirana liberalnost politike. Druga strana ove medalje, dogmatski odnos sa primesama totalitarnog, ostala je latentno prisutna, i povremeno bila puštana u pogon, shodno tekućim političkim potrebama. Književni kritičar Sveta Lukić ovu pojavu obeležiće terminom "socijalistički estetizam": “Za razliku od sovjetskog dogmatizma, u kome birokratija naređuje umetnicima da nešto urade na određen način, kod nas se društvo − preko političara i ideologa − dogovara sa umetnicima ili im preporučuje da nešto ne urade”. Tolerancija modernističkih tokova bila je, po svemu sudeći, strateška. Kulminacija “socijalističkiog estetizma” nastupa oko 1960. godine. Jedan od najpozitivnijih doprinosa fenomena socijalističkog estetizma je u prihvatanju umetničkog dela koje funkcioniše po sopstvenim principima i koje teži da bude autohtono. Tačnije, socijalistički estetizam, bez obzira koliko kritikovan, učinio je, u svom ranom periodu oko 1955. godine, jednu temeljnu prekretnicu. Ta prekretnica označila je konačno napuštanje transparentnog jezika umetnosti realizama i okrenula se, sa populističke tačke gledišta, “hermetičnim”, umetnosti imanentnim pitanjima. U tom smislu ona je neosporno bila konfliktna, onoliko koliko su oblici njenog hermetizma ometali centralni ideološki diskurs, još usredsređen na svoje kolektivističke ciljeve. Negativne posledice socijalističkog estetizma su insistiranje na formalnim aspektima dela i stvaranje određene “recepture” dela – takva umetnost nije radikalna, ona je kompromisna i često ideološki neutralna, ona ostaje kolebljiva u oštrijem profilisanju domaćeg modernizma, između angažovane umetnosti i (socijalističkog) estetizma. Na kraju, ona je neokonformistička, a ne nonkonformistička. “Usmeren ka zakonima forme i pikturalnim problemima slike, estetizam je bio dovoljno ‘moderan’ da umiri opšti kompleks ‘otvorenosti prema svetu’, dovoljno tradicionalan − preobličena estetika intimizma četvrte decenije − da zadovolji nov građanski ukus izrastao iz društvenog konformizma i dovoljno inertan da se uklopi u mit srećne i jedinstvene zajednice − on je imao sve što je potrebno da se stopi sa politički projektovanom slikom društva”. Upkos tome, modernizmu se ne može odricati svaka veza sa ideološkim. U jugoslovenskom slučaju, modernizam koji nastaje od sredine pedesetih godina ideološki je angažovan baš kao novi projekt suprotstavljanja totalitarnoj umetničkoj ideologiji u procesu odbacivanja realizma. Time on pokazuje ambivalentnu poziciju: on je dezideologizovan u odnosu na prethodnu dogmu, ali implicitno pokazuje svoju društvenu angažovanost, oblik nove ideologije. Tako možemo da posmatramo posleratni jugoslovenski modernizam iz dva ugla – prvi je estetski učinak, drugi je delovanje ideološkog. Problemi nastaju od trenutka kada posleratni modernizam biva prihvaćena i često privilegovana pojava, čime gubi svoj konfliktni smisao. Od tada se modernizam zadržava samo na nivou estetske stvari – i od tada može biti kritikovan kao socijalistički estetizam. Modernizmu, asimilovanom u korpusu zvanične kulturne politike, čiji reprezentativni simbol postaje, ne preostaje ništa drugo do da ponavlja svoj, već izgrađeni, estetski diskurs i sopstveno delo ponavlja kao zatvorenu, završenu estetsku stvar. Lidija Merenik, Ideološki modeli: Srpsko slikarstvo 1945-1968. |
||||
|
||||
|
||||
|
||||
 |
 |
 |
||
|
||||
| gore | pošalji | |||
|
||||
|
||||
|
||||
|
|
|
|
|